Plesni klub "Domingo"

Ponavljajuci pokreti kukovima koji su karakteristicni za trbusni ples ''prisiljavaju'' podrucje donjeg dela ledja i bokova na izvodjenje neznih i ugodnih pokreta (npr. krugovi kukovima, ''brojke osam''...). Takvi pokreti pridonose poboljsanom toku sinovijalne tecnosti (koja je prirodni lubrikant) u zglobovima. Kada se pokreti pravilno izvode, kukovi su lagano pomereni napred - ispod kicme - sto je neutralni polozaj koji prevenira moguce probleme donjeg dela ledja. Trbusni ples jaca misice i pomaze pri oslobadjanju napetosti kicme, jer deluje protiv stalnog pritiska diskova koji nastaje kao posledica danasnjeg sedelackog nacina zivota. Jaci i elasticniji misici abdomena poboljsavaju opste drzanje i pomazu u prevenciji bolnih ledja, pa ne moze doci do neprirodnog naginjanja kicme napred (lordoza), sto bi se moglo desiti ako je ta grupa misica slaba.

U trbusnom plesu naglasena je zenstvenost i elegancija, sto daje pozitivan osecaj senzualnosti i slobode za svaku zenu. Kako je senzualnost pozeljna karakteristika trbusnog plesa, plesacica se kroz nezne i fluidne plesne pokrete oseca sigurno u istrazavanju ugodnih nacina na koje se njeno telo moze kretati. Zena vezbanjem trbusnog plesa postaje gracioznija i doslovce se nauci drzati i kretati lepse. Plesacice se tokom plesa osecaju elegantnije, a taj osecaj samopouzdanja ostaje dugo. Svesnost o vlastitom telu, koja prirodno dolazi bavljenjem trbusnim plesom, cesto za sobom povlaci i emocionalnu reakciju: zene slabijeg samopouzdanja pocinju vise ceniti svoje telo, zene nezadovoljne viskom kilograma pocinju prihvatati svoje obline i razlicitost od stereotipa koji su nam nametnuti kao savremeni pojam zenske lepote.

Graciozni pokreti kukovima i ''talasi'' koje radimo svesno kontrolisuci misice tela deluju pozitivno na abdomijalne misice, kukove, misice vrata i kicme. Takodje, takvi pokreti poboljsavaju cirkulaciju i poboljsavaju rad probavnih organa. Za razliku od baleta koji potencijalno moze izmeniti i deformisati kostur, ili nekih drugih vrsta plesa koje su usmerene protiv prirodnog polozaja tela, trbusni ples bazira se na pokretima koji su potpuno prirodni za zensko telo i deluju u skladu sa njim. U prednostima ovog plesa mogu uzivati zene svih doba (mame, kcerke, bake) i telesne gradje. Tokom plesa krecemo se u razlicitim smerovima, cime vezbamo pravilno rasporedjivanje tezine u telu i telesnu ravnotezu. Takav nacin vezbe deluje i na jacanje kostane strukture pa pridonosi prevenciji od osteoporoze.

Umirujuci pokreti u trbusnom plesu mogu pomoci pri ublazavanju napetosti u podrucju kukova koju osecamo za vreme PMS-a. Pokreti poboljsavaju cirkulaciju u podrucju abdomena, masirajuci unutrasnje organe, cime se napetost automatski ublazava. Pokreti iz trbusnog plesa cine izvrsnu pripremu za trudnocu i porodjaj jer njima jacamo misice koji se koriste tokom samog cina porodaja. Pokret ''ljuljanje kukova'' (koji se uci na klasicnim pripremnim tecajevima za porodjaj) uz koriscenje trbusnih misica, poducava buduce majke kako da pomeraju kukove. Za zene koje zele prirodan porodjaj, trbusni ples kao fizicka aktivnost koja ima naglasak na kontrolu misica ne samo da olaksava prirodni porodjaj, vec deluje i kao izvrsna postporodjajna vezba koja pomaze da trbusni misici ostanu cvrsti. Pravilno i nezno pokretanje misica kroz trbusni ples preporucljivo je cak i tokom prvih nekoliko nedelja nakon porodjaja.

Ponavljajuce uvijanje, tj. kruzni i senzualni pokreti tela, povezuju se sa stanjem plesne meditacije. Mnoge zene primecuju da im lagani, graciozni ples razbistrava um i podstice stanje mentalne relaksacije. Na taj nacin ples pomaze u poboljsavanju opste koncentracije u svakodnevnom zivotu. Brzi tempo trbusnog plesa stimulirajuci je i zabavan, pa se podjednako energicni i spori tempo trbusnog plesa preporucuju u slucajevima anksioznosti i blaze depresije. Trbusni ples sagoreva oko 300 kalorija na sat. Naravno, ova brojka moze varirati zavisno od intenziteta vaseg plesanja. Kombinujete li ovu aktivnost sa zdravom ishranom, trbusni ples bez sumnje moze biti deo strategije za gubitak suvisnih kilograma.

Naziv ''trbusni ples'' potice od francuskog izraza ''Dance Du Ventre'', sto znaci ''ples stomakom''. Ovaj ples se naziva jos i ''orijentalni ples'', a takodje i ''Raks Sharqui'', odnosno ''ples istoka''!

 

U Grckoj ga obicno zovu ''Cifte  Telli'', a u Turskoj ''Rakkase''! Srednjoistocni ples potice iz vise razlicitih izvora. Tragovi plesa mogu se pronaci jos u Mesopotamiji, gde su u hramovima pronadjene gravure koje opisuju plesace. Isti tip ovih gravura pronadjen je i u Egipatskim hramovima koji datiraju jos od 1000 god. p.n.e., kao i u Grckoj. Mnogi veruju da je ovaj ples nastao kao drevni ritual za plodnost i radjanje deteta. Svestenice su nekada bile, tzv. svete ljubavnice, koje su svojim plesom prizivale Boginje plodnosti. Neki od tadasnjih pokreta identicni su  pokretima  koji se danas izvode u modernom srednjoistocnom plesu. Postoje zapisi od nulte godine, koji opisuju plesacice sa Nila kao brzo vibrirajuce.

 

Postojale su cak i razlicite vrste plesacica. Ghawazee i Romske plesacice su bile ulicni izvodjaci bez narocitog obrazovanja. Druga vrsta plesacica su bile Awalim. Almeh je bila zena ucena umetnosti plesa i muzike. Cesto su svirale oud (muzicki instrument severne Afrike i jugozapadne Azije slican flauti) i cesto su dolazile sa listom pesama i poema koje bi mogle da izvode i recituju za publiku.

 

Almeh izvodjaca ste mogli imati i samo za vase usi, u vasem domu, ali za veoma veliku cenu. Ustiz je bio neka vrsta menadzera ovim plesacicama. Ove dve vrste plesacica su imale veoma razlicite stilove plesa. Najcesce su ples izvodile zene zenama. Odvajanje polova i umotavanje zena velom uslovljavao je Islam, sto potice jos iz Vizantije. Tokom Otomanske vladavine u Egiptu je doslo do povecanja turizma i broja vojnika. Ghawazee plesacice su u ovome videle nacin zarade, pa su pratile vojnicke kampove i plesale za vojnike. Osramocen i ogorcen, tadasnji vladar, proterao je Ghawazee u Esnu (juzni deo Egipta), da bi resio problem. Za ovo vreme, mnogi slikari koje poznajemo kao Orijentalne slikare, posetili su Egipat, Maroko i Tunis. Naslikali su mnoga prelepa dela predstavljajuci plesacice i hareme. Posto ovim umetnicima obicno nije bio dozvoljen ulaz u hareme, malo je verovatno da im dela opisuju stvaran haremski zivot. Koliko zena poznajete koje se po ceo dan nage izlezavaju puseci sisu? I one su imale vlastite zivote. U 1880-im, ples zvani Salome Ples, napravio je bum u Evropi. Ples je bio delimicno inspirisan od strane Mata Hari, koja se predstavljala kao istocna plesacica, a u stvari vise je bila slavna striptizeta. U 1890-im svetski sajam je predstavio srednjoistocni ples zapadnom svetu. Ovaj ples je da bi privukao paznju ljudi, nazvan Trbusni ples. U to doba bilo je veoma riskantno govoriti o zenskim kukovima zbog dvosmislenog znacenja, stoga, iako je belly (trbuh) bila zvucna rec, to je bilo najdalje dokle su mogli otici, a da izbegnu probleme. Tadasnje plesacice nisu bile obucene poput danasnjih. Bile su potpuno obucene u dugacke haljine sa jednostavnim delicem tkanine povezanim oko struka. Moderni kostimi pojavili su se mnogo kasnije.

 

Hollywood je bio zacetnik ove promene. Kao i sve sto dolazi iz Hollywood-a,

kostimi su bili mnogo glamurozniji. Stari hollywood-ski filmovi prikazuju zene u dvodelnom kostimu za ples, sastavljenog od sljasteceg grudnjaka i pojasa. Poslednje dorade na kostimu izvrsene su u Egiptu, gde je pojas spusten na kukove. Ovako su pokreti bili znatno izrazajniji. U 1920-im Egipat je sledeci americke korake poceo da snima filmove sa plesacicama. To je bio zacetak koreografije na Srednjem Istoku, jer pre toga ples je bio cista improvizacija. Medjutim, filmovi su ucinili da plesacice nenaviknute da ponavljaju pokrete, izgledaju nespretno i neorganizovano iako je medju njima bilo mnogo izvrsnih plesacica koje su se individualno mogle zapaziti. Neke od najpoznatijih plesacica zapocele su karijeru u Casino Opera, koji je okupio plesacice kao sto su: Samia Gamal, Tahia Kareoka, Nadia Afek...

 

U SAD su plesacice pocele da koriste veo kao plesni rekvizit, a Samila Gamal je bila prva koja je takav ples predstavila Srednjem Istoku. U stvari, veo je bio ideja njenog koreografa koji je trazio nacin da sto bolje izrazi gracioznost njenih ruku. Nema pisanih dokaza da su pre ovoga plesacice koristile veo za ples, iako su Orijentalni slikari slikali plesacice sa velom u rukama. Tesko je reci da li su ove slike, kao i mnoga dela Orijentalnih slikara bile stvarne ili samo mastovite.

 

U 1950-im nocni klubovi u Kairu radjaju neke od najvecih plesacica svih vremena. Medju njima su Souhair Zaki, Naha, Aza Zharif, Nagia Fouad, Nadia Hamdi, Fifi Abdou, i Ragia Hassan. Nagia Fouad je takodje doprinela razvoju koreografije. Iako nije bila ekspert za improvizaciju, imala je smisla za posao i unajmila je koreografa. Medjutim, u Egiptu zbog uticaja Islama, doslo je do pada interesovanja za ples. Ali, nova dva mesta postaju centri plesa. Jedno od njih je Baharain koji se zbog slabog uticaja Islama pretvorio u srednjoistocni Las Vegas. Drugi je Liban, na koji Islam takodje nije imao mnogo uticaja. U Turskoj ples vise lici na kabare. Plesacice su veoma oskudno odevene u zavodljivim haljinama. SAD su imale uticaj ne samo na koriscenje vela kao plesnog rekvizita, nego i na koriscenje sablji i zmija. Romi su verovatno dali najveci doprinos razvoju plesa. Nawar-i (indijska rec za Rome) su putovali iz Indije, preko Srednjeg Istoka i Evrope i zaustavili se u Spaniji. Mnogi veruju da su Nawar-i preci Ghawazee-a. Ako pazljivo posmatrate, i danas mozete da primetite slicnosti izmedju indijskog plesa i plesa Srednjeg Istoka. Srednjoistocni ples je takodje preteca Flamenka. Flamenko i Hula ples su verovatno najslicniji srednjoistocnom plesu. Osnovna razlika izmedju Flamenka i srednjoistocnog plesa je sto se kod Flamenka paznja vise posvecuje stopalima i rukama, a kod srednjoistocnog kukovima.

Srednjoistocni ples je 70-ih u SAD zapao u krizu, ali danas se ponovo vraca zahvaljujuci filozofiji novog doba i umetnicima poput Shakire. Ipak, na Srednjem Istoku ovaj vekovima star ples gubi naklonost publike uglavnom zbog pravila Islama, ali i zbog cinjenice da se mladi okrecu ovom plesu tek kad pocnu da stare. Oni vide ovaj ples kao ples svojih baka i stoga gube interesovanje. Iz navedenih razloga cini se da ce odgovornost ocuvanja tradicije srednjoistocnog plesa pasti na neke druge zemlje i narode.
Prema tome, i mi koji danas pokusavamo da naucimo ovu vestinu plesa treba da ga prikazujemo u najboljem svetlu, da bismo ga odrzali na kulturnom i umetnickom nivou.

Naziv ''trbusni ples'' najverovatnije je izveden od francuske fraze dance du ventre sto se doslovce moze prevesti kao ''ples trbuha''. Vecina ljudi danas potpuno je prihvatila ovaj naziv, dok drugi na taj naziv gledaju kao na nesto sto su izmislili turisti koji su na podrucje Bliskog istoka dosli u ranom XIX veku. Trbusni ples se takodje naziva i ''orijentalni ples'', sto je naziv koji podrazumeva srednjoistocne i bliskoistocne plesne stilove predstavljene na tradicionalan ili moderan nacin. Jos jedan naziv je raqs sharqi, arapski za ''ples istoka'' ili ponekad raqs baladi (narodni folk ples). Na turskom se zove oryantal dans (takodje ''ples istoka''). Iako je naziv raqs sharqi primarno upotrebljivan za opis egipatskog kabaretskog stila, danas ima i siru upotrebu.

Danas se mozda ne cini tako, ali koreni orijentalnog trbusnog plesa cvrsto sezu u religijske rituale stovanja zenskih bozanstava. Stare iskopine i artefakti koji prikazuju zaobljenu zensku figuru naglasenih bokova i grudi podupiru antropoloske teorije o visokom polozaju zenskih likova u arhaickoj bozanskoj strukturi religije koja je bila zastupljena u ondasnjem drustvu. Bilo je to negde na podrucju Mesopotamije i Indijskog poluostrva, a takva bozanstva zenskog roda stovala su se zbog osobine plodnosti, tj. sposobnosti da mogu kreirati novi zivot. Sve ostale rane poganske zajednice cesto su obozavale matrijarhalna bozanstva i velicale caroliju i fascinantnu sposobnost zene da kreira novo bice. Ostri pokreti kukovima i namerno stezanje trbusnih misica ukazuju na jaku vezu s ''ponasanjem'' zenskog tela tokom trudova i porodjaja. Sve su ovo znacajne vekovne cinjenice koje povezuju ritualne plesove plodnosti ovih kultura sa danasnjim trbusnim plesom.

Kako su se ovi religijski rituali pretvorili u oblik zabave namenjene sirim drustvenim grupama? Mogucnosti za odgovor na ovo pitanje su ogranicene, a izvori nepotpuni, ali mnogi teoreticari se slazu da su romska plemena bila ta koja su prva iznela ples u javnost, na ulice i trgove. Romi su narod koji dolazi iz indijske pokrajine Radzastan i govori jezikom koji je nastao iz hindi jezika. Negde oko V veka, kao rezultat lokalnog ugnjetavanja i potrebom za placenim poslom, romski narod je zapoceo migraciju prema ostalim delovima tada poznatog sveta. Proucavatelji smatraju da su mnogi od tih Roma prvo putovali zapadno, u Avganistan i Persiju. Iz tih podrucja mnogi su migrirali severno u Tursku i Evropu, dok su drugi otisli juzno, sledeci obalu dok nisu dosli do Egipta i ostalih delova Severne Afrike. Jedan od nacina na koji su se Romi udruzivali za vreme svojih nomadskih putovanja bilo je upravo zabavljanje ljudi u cijim su se krajevima nasli. Romi su ostavili jak kulturni uticaj u mnogim geografskim podrucjima gde su se smestili, a opcinjenost njihovim nastupima ostaje jaka u Centralnoj Aziji, gde se kroz vekove razvijala islamska zajednica. Slozena struktura islama imala je ogroman uticaj na sve oblike zabave i slavljenicke rituale, ukljucujuci i ples. Kao rezultat kulturne segregacije medju polovima, muslimanskim zenama bilo je dozvoljeno jedino da se zabavljaju ili budu zabavljane u krugu drugih zena, u zatvorenim prostorijama, bez prisustva muskaraca. Na srecu, tradiciju plesnih pokreta zene su prenosile medju sobom na sledece generacije, pa se ona delimicno zadrzala do danas.

Orijentalni ples razvio se na razlicite nacine u svakoj zemlji kroz koju su Romi migrirali. U Turskoj, nakon sto je 1453. godine Fatih Sultan Mehmet II osvojio Konstantinopolis, Romi su se smestili u novoustolicenom gradu Istanbulu. Kada su se trazili zabavljaci za zene, mogle su to biti samo grupe zenskih plesacica i muzicara koje su zvali cengi (ime mozda dolazi od instrumenta koji su svirali chang ili od turskog naziva za Rome chingene). Cengi su plesali u javnim kupalistima, haremima i ostalim drustvenim sedistima za zene. Izgradili su umetnicki stil koji je koren mnogih pokreta u danasnjem trbusnom plesu. Plesne elemente kao sto su slozeni pokreti kukovima, shimmy-ji i razliciti izrazi lica, kao i ples s velom ili cinelicama, moze se povezati sa romskim cengi grupama, koje su ostale visoko cenjene i izuzetno popularni zabavljaci sve do kraja XIX veka.

Snaga ove plesne kulture postepeno je slabila kada je pocela bledeti moc Otomanskog carstva. Gospodarski kolaps, drustvena previranja i modernizacija izjeli su temelje cengi plesnih grupa sve dok od njih nije ostala samo senka nekadasnje briljantnosti. U danasnjoj Turskoj, ples cengi zamenio je trbusni ples kakav danas poznajemo, cija je primarna svrha turisticka atrakcija.

Kako su Romi nastavili svoje migracije juzno u Egipat, plesaci su postali liberalniji u odnosu na svoju publiku. Nastupi nisu bili vise iskljucivo za zene. Romi su takodje plesali za siroku javnost na razlicitim proslavama, svadbenim svecanostima, ispred gostionica gde je fluktuacija ljudi i novca bila najveca. Dobili su novi naziv - ghawazee. Njihov repertoar sadrzao je kombinaciju muzike i plesa, ukljucujuci jedinstvene pokrete torzom, izvorni ples tog kraja i improvizovane nastupe s velom, stapovima, macevima i svecama. Neki tvrde da je ovakav nacin nastupanja pokrenuo ideju o dodavanju novcica na kostim plesacice. Dok su Romi plesali, ljudi koji su zastajali da ih posmatraju, bacali bi kovani novac pod njihove noge kao nagradu. Kako nisu imale sigurno mesto na koje bi stavile svoju zaradu, plesacice su kovanice usivale na svoju odecu ili bi ih menjale za nakit koji su uvek mogle nositi na sebi. Vlast je tolerisala plesanje u javnosti jer je ubirala porez od ghawazee plesacica, ali ipak vremenom, prituzbe i misljenja religijskih grupa nadjacale su finansijsku korist pa je javni nastup ghawazee plesacica 1834. godine u gradu Kairu zabranjen. Kazne za krsenje ovog zakona bile su velike i podrazumevale su fizicko kaznjavanje za prvi prestup i naporan fizicki rad za ponovljene prestupe. Ipak, izmedju 1849. i 1856. godine, zabrana nastupanja je ukinuta i ples kao umetnicka forma vracen je u Kairo, iako je zabrana o plesanju u javnosti ostala. Ples se preselio u specijalizovane zatvorene prostore i time je rodjen egipatski kabaretski stil. Na prelazu vekova dobio je naziv trbusni ples.

Sirenje popularnosti orijentalnog - trbusnog plesa na Evropu i Ameriku rezultat je pristizanja brojnih zapadnoevropskih ili americkih turista na podrucje Bliskog istoka. Bogati gradjani Londona, Pariza i Chicaga narucivali su egipatske plesne grupe i finansirali njihov put i nastupe, kako bi prezentovale svoju jedinstvenu muziku i ples. Njihova umetnost bila je hvaljena, ali i smatrana ''raskalasenom'' zbog (za tadasnje pojmove) skandaloznog prikaza ljudskog tela. Ipak, popularnost orijentalnog plesa, cak i pod temeljnom paznjom javnosti ostala je neporeciva, a tokom velike svetske izlozbe u Chicagu 1893. godine njegova je popularnost desetostruko narasla zahvaljujuci americkoj plesacici prozvanoj Little Egypt. Navodno sirijskog porekla, Little Egypt pokrenula je gomilu kontraverznosti. Njen ples, baziran na pokretima kukova i torza, oponasale su neke lokalne samozvane trbusne plesacice do takvih granica da je ona pocela protestovati protiv izvrtanja ove njene umetnicke forme i prikazivanja iste na vulgaran nacin. Ovo je jedan od najranijih primera kada je trbusni ples iz svoje suptilne izvornosti izmenjen u potpuno drugaciju formu, sa nepozeljnim seksualnim konotacijama. Na zalost, popularnost takve iskrivljene verzije trbusnog plesa rapidno je narasla, postavsi popularna tema knjiga, likovne umetnosti i holivudskih filmova. Tim imidzem dominira burleskni stil, za koji je odgovorna tadasnja zabavljacka industrija koja je paradirajuci seks izvrsno zaradjivala. Zbog takvog pominjanja, trbusni ples nije bio nesto sto je bilo privlacno vecinskom delu zenske populacije.

Danas mnogi smatraju da je orijentalni ples samo zenski ples, ali uprkos brojnim zenskim plesacicama i muskarci rado izvode raqs sharqi. Egipatski stil trbusnog plesa baziran je na dostignucima egipatskih plesnih legendi, medju kojima su: Samia Gamal, Tahiya Karioka, Naima Akef, i druge plesacice koje su postale slavne tokom zlatnog doba egipatske filmske industrije. Kasnije plesacice koje su gradile svoj stil na slavi ovih prethodnih su: Sohair Zaki, Fifi Abdou i Nagwa Fouad. Iako su postale slavne izmedju 1960. i 1980.godine, popularne su i danas, pa i dalje uzivaju status gotovo kao filmske zvezde. Iako su osnovni pokreti raqs sharqi plesa ostali jednaki, plesna forma je nastavila svoj razvoj. Dodavanje elemenata baletskog plesa u raqs sharki pripisuje se egipatskom koreografu Mahmoudu Redi, a taj njegov uticaj se danas ocitava i kod modernih egipatskih plesacica koje stoje u releviju prilikom okreta ili kretanja kroz prostor. U Egiptu postoje tri glavne forme tradicionalnog plesa povezanog sa trbusnim: Baladi/Beledi, Sha'abi i Sharqi.

Poslednjih godina sve vise i vise zena otkriva caroliju ove zenstvene i samoafirmirajuce umetnicke discipline. Prednosti plesanja trbusnog plesa su i fizicke i mentalne. Ples je izvrsna kardiovaskularna vezba, poboljsava fleksibilnost tela i fokusira se na misice torza, tj. centralnog dela tela, ukljucujuci i kicmu. Pogodan je za osobe svih godina i telesne gradje, a moze biti onoliko zahtevan koliko plesac/ica to sam/a izabere. Sto se mentalnog zdravlja tice, mnoge zene koje se pocnu baviti orijentalnim plesom poboljsaju odnos prema vlastitom telu sto rezultira povecavanjem samopouzdanja i koncentracije u svakodnevnom zivotu, kao i ispoljavanjem pozitivnog stava koji dolazi sa ovim zabavnim oblikom vezbanja.

400. - 500. god. p. H. prizori egipatskog plesa prikazani su na zidovima grobnica i hramova Egipta.

1500 p. H. Mirjam, Mojsijeva sestra, plese kako bi proslavila poraz Egipcana.

32. na zahtev svoje majke, Salome plese za Heroda Atipasa koji je nagradjuje glavom Ivana Krstitelja.

600. romska plemena zapocinju migracije iz Indije prema Srednjem istoku, gde postaju popularni putujuci ulicni zabavljaci.

1273. umire Mevlana Jalaluddin Rumi i osniva se bratstvo dervisa (Whirling Dervishes).

1650. bogati putnici na Bliski istok beleze prve pisane podatke opisujuci egipatske plesacice.

1720. muski plesaci (koceki) zabavljaju goste u istanbulskim cajanama.

1798. Napoleonova ekspedicija u Egipat - vojnici i povesnicari prvi put susrecu ghawazee plesacice, nakon cega 400 njih zarobljavaju i pogubljuju, a ostale kontrolisu u njihovom radu.

1800. zapadnjacki putnici prvi put susrecu muske plesace, khawale, u Egiptu.

1881. plesacica koja se nazvala Fatima nastupa u Birdcage Saloonu u gradu Tombstone, SAD.

1888. Rimsky-Korsakov sklapa svoje najslavnije delo, kompoziciju Sheherezade, baziranu na kolekciji bliskoistocnih pripovedaka Hiljadu i jedna noc.

1889. Amerikanac Sol Bloom prvi put vidi orijentalne plesacice na pariskoj izlozbi Paris Exposition Universelle.

1893. Svetska izlozba u Chicagu na kojoj americka javnost prvi put vidi autenticne orijentalne plesacice. Istovremeno, atraktivne francuske plesacice nastupaju u Persian Pallace noseci oskudne kostime i privlaceci ljude da vide neautenticnu, razradjenu verziju orijentalnog plesa.

1894. americka glumica po imenu Madam Ruth snima kratki kinetograf pod nazivom Dance du Ventre (francuski naziv za trbusni ples). Film nije sacuvan, ali je sacuvan prvi sledeci, snimljen 1895. godine.

1903. Maud Allen debituje glumacki i plesno u predstavi Vision of Salome.

1906. plesacica Little Egypt se povezuje sa skandaloznim nastupom na drustvenom dogadjaju Awful Silley Dinner koji zavrsava policijskom istragom, iz cega kasnije nastaje parodija na Broadwayu - burleskna predstava Silly's Dinner.

1907. predstava Gertrude Hoffman je zabranjena zbog njenog nedolicnog plesanja tumaceci ulogu Salome.

1910. Ted Shawn, suprug legendarne plesacice Ruth St. Denis, prvi put vidi plesacice alzirskog plemena Ouled Nail.

1915. glumica Theda Bara (anagram od arab death = eng. arapska smrt) namece svoj orijentalni imidz i glumi u filmovima Cleopatra i Salome.

1922. otkrivena je u Egiptu netaknuta grobnica faraona Tutankamona, sto pokrece novi talas interesa svetske javnosti za bliskoistocnom kulturom.

1925. u Turskoj Kemal Ataturk ukida red dervisa i pretvara njihove manastire u muzeje, kao deo svog plana modernizacije Turske i udaljavanja od Otomanskog carstva. Njegovim reformama zenama je zabranjeno da plesu u javnosti.

1931. cikaski dobrotvor Charles Crane sluzbeno posecuje novoustoliceno Kraljevstvo Saudijske Arabije, gde sin prvog vladara kralja Abdul Aziza, izvodi al ardhah (muski borbeni ples) njemu u cast.

1936. Little Egypt dobija ulogu raskalasene i razvratne zene u filmu The Great Ziegfeld.

1948. americki kongresmen Sol Bloom porice da je na cikaskoj Svetskoj izlozbi ikada nastupala plesacica po imenu Little Egypt.

1953. mjuzikl Kismet postize veliki uspeh na Broadwayu. U predstavi ucestvuju dervisi i trbusne plesacice.

1954. slavna egipatska plesacica Samia Gamal glumi u filmu Valley of the Kings, prvom americkom filmu koji sadrzi autenticnu bliskoistocnu muziku i ples.

1954. derviskom redu ponovo je dozvoljeno izvodjenje svog plesa i nastupa, kako bi se sacuvala turska tradicija.

1954. na Broadwayu nastupaju turska trbusna plesacica Necla Ates i egipatski muzicar Mohammed El Bakkar.

1958. Ayse Nana sokira Istanbul dodajuci striptiz uz svoj ples.

1960. pocinje kulturna revolucija koja ponovo pobudjuje interes za sve etnicko, ukljucujuci i arapsku muziku i orijentalni ples.

1968. Jamila Salimpour osniva plesnu grupu Bal Anat. Sledece godine predstavljaju ples sa zmijom. 1971. god. predstavljaju ples sa macem.

1970. turska plesacica Ozel Turkbas emigrira u SAD i reaguje na veliki interes javnosti za trbusnim plesom objavljujuci instrukcijske knjige i izdavanjem muzike za trbusni ples.

1975. Ibrahim Farrah pokrece izdavanje cenjenog casopisa o orijentalnom plesu Arabesque.

1975. do danas pocinje razvoj zajednica orijentalnog plesa internacionalnih razmera, izdaju se knjige, organizuju plesne radionice, festivali, seminari i udruzenja plesacica. Internet utice na povezivanje i povecanje popularnosti orijentalnog trbusnog plesa.

oko 1978. Jamila Salimpour sistematizuje i stilizuje neke tradicionalne pokrete orijentalnog plesa, odredjuje im neka pravila i dodaje svoje nazive. Ovu sistematizaciju, tj. novi neautenticni plesni stil naziva Tribal.

1980. Masha Archer (ucenica Jamile Salimpour) zapocinje plesnu saradnju s Carolenom Nericcio i uvodi indijski choli top kao obavezni deo tribal kostima.

1990. rat u Golfskom zalivu i pogorsavanje ekonomskog stanja u Egiptu donosi i laganu stagnaciju u razvijanju egipatske plesne scene.

1990. americka tribal grupa FatChance BellyDance prvi put nastupa pred arapskom publikom. Odmah potom nastaju nove poznate ATS i tribal fusion grupe: Gypsy Caravan i Ultra Gypsy.

2002. producent i menadzer Miles Copeland osniva prvu profesionalnu belly dance plesnu grupu Bellydance Superstars koja je u nekoliko godina na brojnim turnejama po SAD-u, Evropi i Istocnoj Aziji napunila brojne dvorane i doprinela popularizaciji trbusnog plesa i kod mainstream publike.

2004. Suhaila Salimpour, slavna americka plesacica i koreografkinja, postavlja celovecernju produkciju Sheherezad, za koju je potom nominovana za nagradu ��Izzie�� - Isadora Duncan Dance Award, sto je cini prvom plesnom umetnicom u zanru trbusnog plesa koja je uopste zasluzila ovu prestiznu nominaciju.

2005. Evropa i zemlje Dalekog Istoka se sve vise otvaraju za Tribal Fusion stil trbusnog plesa, sto rezultira evropskim turnejama brojnih slavnih americkih plesacica koje poducavaju ovaj stil. Istovremeno u Evropi se pokrecu mnogi specijalizovani festivali orijentalnog plesa ili - jos uze specijalizovani - Tribal i Tribal Fusion plesa.

 

Ples koji mi na Zapadu zovemo ''trbusni ples'', svoje korene vuce sa Srednjeg Istoka i iz Severne Afrike (Magrib: Libija, Tunis, Alzir, Maroko). Poznavanje osnovne geografije i kulture ovog podrucja obogacuje nase plesno znanje.

Sta je Srednji Istok (eng. Middle East)?

Ovaj naziv poceo se upotrebljavati tek nakon Drugog svetskog rata, a pod njim se podrazumevaju sve zemlje oko istocne strane Sredozemnog mora (Egipat, Sudan i zemlje Levanta) zajedno s  Arapskim poluostrvom, Irakom, Iranom, a ponekad i Avganistanom i Pakistanom . Iako je vecini ovih zemalja zajednicko da stanovnistvo praktikuje islamsku religiju i da je drustvo arapsko, to nije univerzalno pravilo -  Grcka, Turska i Iran na primer uopste nisu arapske drzave.

Orijentalni ili trbusni ples je stilizovana kombinacija vise razlicitih folklornih plesova koji su nastali medju razlicitim nacijama i kulturama. Na web stranicama engleskog govornog podrucja se za takve plesove cesto koristi skracenica MED, middle-eastern dance. Za orijentalni ili trbusni ples se cesto koristi termin raks ili raqs (arapska rec za ples).

Da pojednostavnimo, zemlje koje su najvise doprinele razvoju raqs -trbusnog plesa, mozemo podeliti po sledecim regijama:

Regija 1: Mediteranska Severna Afrika

U ovu regiju spadaju (od zapada prema istoku) Maroko, Alzir, Tunis, Libija i Egipat. Ovo podrucje pod snaznim je uticajem arapske i islamske kulture i u manjoj meri evropske mediteranske kulture. Sve zemlje ove regije su primarno muslimanske. Marokanski ples je pod jakim uticajem spanskog kulturnog nasledja, sa tzv. Cale Gitano uticajem. Od svih ovih zemalja, Egipat je napoznatiji po uspostavljanju internacionalnih standarda u orijentalnom plesu i muzici. Raks Sharki i Raks Beledi su najpoznatiji stilovi egipatsog trbusnog plesa. Grad Kairo je internacionalni centar dizajna i proizvodnje kostima za trbusne plesacice.

Regija 2: Golfski zaliv

Ova regija sastoji se od zalivskih zemalja: Saudijska Arabija, Jemen, Oman, Bahran, Ujedinjeni arapski emirati i Kuvajt. Ovo podrucje je gotovo celo pod uticajem arapske i islamske kulture. Neke od ovih zemalja slede politiku izolacije i imale su minoran uticaj na moderne stilove orijentalnog plesa. S obzirom da su ove zemlje uglavnom zatvorene prema Zapadnjacima (osim za radnike naftnih kompanija), na Zapadu je vidjeno vrlo malo tradicionalnog golfskog Raks stila. Khaleegi (kalidji) je najpoznatiji ples golfskog podrucja.

Regija 3: Levant

Gledajuci od juga prema severu, ovu regiju cine Izrael, Palestina, Jordan, Libanon, Sirija, delovi Turske i delovi Iraka. Ovo je verovatno kulturno najsarolikija regija - pod islamskim, zidovskim i hriscanskim uticajem u korelaciji s arapskim, otomanskim i evropskim uticajem. Turski plesovi i muzicki stilovi postavili su internacionalne standarde tokom vladavine Otomanskog carstva. Tokom 60-ih godina XX veka, turski plesovi i muzika su prezentovani u SAD-u. Do danasnjeg dana, Istanbul je - uz Kairo - (p)ostao srediste dizajna i proizvodnje kostima za trbusni ples. Libanon takodje ima reputaciju u svetu internacionalnog plesa i muzike -  Baalbek Festival koji se odrzava u Bejrutu jedan je od najvaznijih festivala muzike i plesa na Srednjem Istoku.

Regija 4: Mediteranski i balkanski deo Evrope, Mala Azija

Stilove orijentalnog plesa mozemo pronaci i u Zapadnoj Turskoj, Makedoniji, Bosni i Hercegovini, Bugarskoj  i Grckoj. U ovim zemljama, zasluge za pojavu ovog plesnog stila takodje pripadaju uticaju Otomanskog carstva. Grcki drustveni ples, cifteteli je stil trbusnog plesa za koji se smatra da su ga Turci preneli na Grke pa je s vremenom postao deo grcke kulture. Trbusni ples cesto izvode romski plesaci (cigani) na popularnim mestima u Istanbulu. U Spaniji, plesaci Cale Gitanos plesu ples vrlo slican trbusnom. Varijantu spanskog plesa Zambra Mora plesacice izvode bosih nogu, u suknjama dugim do poda i salovima s resicama.

Regija 5: Centralna Azija i Daleki istok (Put svile)

Ova regija sastoji se od delova sledecih zemalja: Iran, Turkistan, Uzbekistan i Avganistan. Iako ova podrucja nisu na Bliskom Istoku, plesovi vrlo slicni Raksu nalaze se sirom ove regije. Zenski solo plesovi Centralne Azije i Persije (Iran) se jako razlikuju od trbusnog plesa, a najpoznatiji su po predivnim pokretima ruku. Vazni trgovacki putevi (kao sto je bio Put svile) morali su uticati na ples i muziku podrucja kojima su trgovacki karavani razlicitih nacija prolazili. Pocevsi s Aleksandrom Velikim, mnoga carstva ukljucujuci Persijsko i Arapsko, dosegnula su Indiju i Daleki Istok. Trgovina preko Arapskog mora takodje je imala ulogu u stapanju istocnoindijske i arapske plesne kulture.

Trbusni ples kakav poznajemo danas je drustveni ples koji se izvodi po svim gore spomenutim regijama. Trenutno su stilovi modernog trbusnog plesa pod jakim uticajem egipatskog, libanonskog, turskog i romskog stila. Sve spomenute zemlje imaju svoje jedinstvene regionalne plesne stilove. Ne postoji samo ''jedna'' vrsta trbusnog plesa u ovim zemljama, vec mnogo razlicitih stilova koji dele neke znacajne i plesne pokrete.